Možda nijesam ništa
do božije nedonošče.
Možda mi je trebalo
još samo par nedelja
uz toplinu tvoga mesa
da postanem besmrtan,
a možda bih već bio mrtav,
da sam ikada postao živ.
Možda bih gladovao za tobom
ili od tebe napravio gozbu
za mene, prijatelje moje,
i jednog izdajnika, Iskariotskog.
Mislim da ne bih bio ovako žut,
bio bih, čini mi se, sav od zlata.
Možda bih zavolio drugu,
a tebe bi progutao prototekst,
i ne bi ovi pokušaji plača
za sobom vukli tvoje ime.
Da, moj bi lelek bio jasan
i odzvanjao bi kroz ravnicu,
probudio bi sve gluve u tvome kraju,
a ti bi, sigurno, spavala mirno.
Klao bih već mrtve ljude
da se prisjetim šta je studen,
kao kad se njemački veteran
sjeća pohoda na Moskvu.
Možda je sva ta krv
beznadežan pokušaj
da se čovjek ugrije, kao nekad.
Možda ne bih, kao sada,
bio gladan i vječito sam.
Bili bismo napojeni,
i ja, i moj vranac.
Od galopa bi njegovog, drhtalo tlo.
Planine bi se pomicale
pred udarcem moga biča.
Kroz prozore bi zurile sjenke
i krojile legendu o vrancu i jahaču.
Prenosila bi se s koljena na koljeno,
kroz ovu ukletu selendru,
i došla, možda, tako, do tebe,
izgubljene u prototekstu.
Ali, ja sam samo božije nedonošče.
Neodoljivo je lako
prikovati me za krst,
ali, ako bi zaplakala
nad mojim raspećem,
vaskrsnuo bih samo
da bih ti obrisao suze.
Ako pronađem utrobu
koja bi me primila
barem na kratko,
sačekaj me, da odrastem još malo,
i nemoj da umreš.
Umiranje je, ipak, igra udvoje.
Posljednji trzaj prototeksta.
댓글