...i ništa više nije isto. Ti to znaš. Cipele su teže, i putevi su duži. Sve je postalo petak, i sve je ostalo u petku. Tu smo samo naša jabuka, i ja, kao jedini svedoci da smo nekad bili. Ponekad, u putu da sretnem samog sebe na drugom kraju grada, razmijenim tišinu sa tom jabukom. Već odavno čujem samo tišinu.
Drvo sveto, drvo moje, zar mi je ovo kazna što te mlado povrijedih, što ti žig slova njenih nametnuh, što urezah uspomenu na tvoje nevino stablo.
Ostala si upisana na kori Edenove voćke, i u mome srcu. Zar je tvoje ime toliko jako, da od njega dva bića uvenu?
Hozzászólások