Podne je. Prostorija u kojoj se nalazim nije mnogo veća od one u kojoj sam sjedio za stolom u Gimnaziji i slušao profesora kako nam nešto govori, pokušavajući da ga slušam iako mi misli za priče, pjesme, aforizme ne daju mira. Sada sam potpuno slobodan, mogu da pišem, da otvorim dušu i preko olovke je izbacim na ovaj papir ispred sebe. Konačno te misli mogu da pretočim u fizičku formu. Uzimam Pilotovu hemijsku olovku (udobnija mi je od grafitne) i krećem.
O čemu bih mogao da pišem? Ajde, smisli. Nikad se nijesam vadio na inspiraciju, jer ako tog Godoa budem čekao, neko će nešto mnogo bolje napisati. Zato samo razmišljam o raznim stvarima. Evo ga! Pisaću o ljudskoj zabludi. Neko ulazi u prostoriju, gleda u moj papir i ono što sam napisao u uvodu.
„Ne može to tako. Misliš li ti ovo pisati za sebe ili da i neko drugi čuje za ovo?“ Nelagoda mi već puni uši. „Zašto ne bi neko čuo ili pročitao nešto što napišem? Tekstovi u ladici su jednako vrijedni kao perperi u 2021. godini. “ Zagleda još malo u slova na papiru. „Ne smiješ ovo da napišeš, ljudima se to ne dopada. A i ako se nekome dopadne, to je samo nekoliko osoba, ostali će te osuditi. Moraš da izbaciš psovke, mora da bude sladunjavo. To ljudi vole da čuju i pročitaju... Šta ti je ovo? Pišeš o tome kako ljude zaglupljuje televizija i da zaboravljaju istoriju, a nju preokreću kako je njima milo? To je smeće, piši komercijalnije. Ako bi se probio u javnost sa ovim, u najgoru ruku bi zaglavio na robiji.“ Već se polako nerviram zbog tih riječi. Da li je u pravu? Nastavljam da pišem na istu temu, ali već blaže i onako kako bi se dopalo ljudima. Ne smijem toliko da osuđujem. Križam osamdeset posto teksta i preoblikujem ga u donekle komičnu, a opet prihvatljivu formu, iako ne bih tako želio. Pišem rječnikom ljudi koji nijesu mnogo zahtjevni, koji knjigu pročitaju dok spremaju ručak. Bože... ovo postaje šund. Ovo nisam ja. Ovo ne želim biti ja. Krećem da kažem osobi koja je kraj mene da se ne osjećam lagodno pri ovakvom pisanju, ali on je pošao. Kao da je poslat s misijom da mi skrene pažnju i da me cenzuriše. Trenutno, nemam više snage za bilo kakvo pisanje. I dalje ne mogu biti sam sa sobom i pisati ono što osjećam, a neko bi to rado prihvatio. Ne interesuje me mišljenje ljudi kojima je važno da čuju ono što se njima dopada, kojima ne odgovara kritika. Zavidim nekima koji pišu tačno onako kako misle, pa i po cijenu da ishod toga bude fatalan po njih. Gužvam papir, bacam ga u smeće. Sjedim u fotelji, u mislima mi je i dalje ona prikaza koju kao da je sam Đavo poslao.
Kommentare